Odgovornost pravnih lica za krivična dela je jedan od instituta koji u savremenom svetu dobija sve veći značaj. Poznat je još od najranijih perioda pravne istorije. Različiti stav zakonodavstva prema ovom institutu bio je praćen i različitim teorjskim stavovima u pogledu istog. U tom smislu postoje veoma oprečna shvatanja o opravdanosti usvajanja koncepta o krivičnopravnoj odgovornosti pravnih lica, kao i o uslovima odgovornosti pravnih lica za krivična dela, ali i drugim pitanjima koja se u vezi sa ovim institutom postavljaju.
Razvoj ovog instituta u našem pravu postao je aktuelan u vreme kada su se uvođenjem novog privrednog sistema zasnovanog na samoupravljanju, počeli da pojavljuju izvesni novi oblici nedozvoljenih delatnosti u privrednom poslovanju, koji su dobili karakter kaznenih dela.
Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi da odgovornošću pravih lica za krivična dela odnosi se na osnov odgovornosti, tj. na dilemu da li se umišljaj ili nehat mogu odnositi i na pravno lice ili se njegova odgovorost može izvesti iz nedostatka u organizaciji ili funkcionisanju pravnog lica, čak kada nijedno fizičko lice nije prethodno oglašeno kao odgovorno. Naime, pravno lice nema fizičko postojanje i može se samo smatrati posredno krivim, odnosno odgovornim za krivična dela, propuste ili neuspehe zaposlenih koji deluju u okviru pravnog lica.
Dakle, pravno lice ostaje lice u pravu, ali koje može da deluje samo preko svojih zaposlenih, za koje snosi odgovornost. Drugim rečima, pravno lice kao subjekt prava ne može da ima „nameru“ kao osnov za krivičnu odgovornost, pa se postavlja pitanje osnova odgovornosti pravnog lica za krivično delo!?
Da bi se krivična odgovornost mogla pripisati pravnom licu, potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi. Među uslovima za odgovornost pravnih lica za krivična dela obično se navode:
– priroda krivičnog dela za koja može odgovarati pravno lice,
– veza između pravnog lica i krivičnog dela i
– lica koja su povezana sa odgovornošću.
Preporuka R (88) 18 Кomiteta ministara Saveta Evrope nije sasvim određena u vezi sa prirodom krivičnih dela za koja mogu odgovarati pravna lica. U njoj se pominju samo krivična dela koja prouzrokuju znatniju štetu kako pojedinicima tako i društvu, kao i dela učinjena u vršenju aktivnosti pravnih lica, čak kada je delo strano cilju pravnog lica.
U srpskom zakonodavstvu je usvojen sistem izvedene, subjektivne i kumulativne odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Naime, iako član 6. stav 1. Zakona o odgovrnosti pravnih lica za krivična dela upućuje na karakter izvedene odgovornosti pravnih lica za krivična dela, član 7. Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela upućuje na subjektivi i kumulativni karakter te odgovornosti pravnih lica. Odgovornost pravog lica pretrpostavlja da kod odgovornog lica postoje svi elementi krivice:
- uračunljivost,
- umišljaj ili nehat, i
- svest o protivpravnosti.
Međutim, nepostojanje osnova koji isključuje krivicu se kod odgovornosti pravnih lica za krivična dela, pretpostavlja, dok se njihovo postojanje mora utvrditi. U slučaju da postoje svi elementi krivice kod odgovornog lice u pravnom licu, onda dolazi do uračunavanja krivice pravnom licu, odnosno dolazi do kumulativne odgovornosti odgovrnog i pravnog lica.
Iako se odgovornost pravnog lica zasniva na krivici odgovornog lica, to ne mora uvek da bude slučaj. Naime u određenim uslovima, odgovrnost pravnog lica se ne zasniva na odgovornosti odgovornog lica u pravnom licu, odnosno ne predstavlja uslov sine qua non za odgovornost pravnog lica.
Naime, pravno lice može odgovarati ako je postupak obustavljen ili je optužba odbijena, što predviđa član 7. stav 2. Zakona o odgovornosti pravnog lica za krivična dela.
Кada je reč o obustavi postupka protiv odgovornog lica, za krivičnu odgovornost pravnog lica bitni su razlozi obustave. Tako, ako je postupak obustavljen zbog toga što je delo koje je predmet optužbe nije krivčno delo, pitanje odgovornosti pravnog lica se ne postavlja jer ne postoji krivično delo. Međutim, ako je do obustave došlo, npr. zbog zastarelosti koje isključuje krivično gonjenje odgovornog lica, ta činjenica ne isključuje vođenje postupka protiv pravnog lica.
Osim toga, prema članu 35. stav 2 Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, ako zbog postojanja zakonom određenih razloga nije moguće pokrenuti ili voditi krivični postupak protiv odgovornog lica, nadležni javni tužilac može pokrenuti postupak samo protiv pravnog lica.
Usvajanjem Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, na sednici održanoj 23.10.2008. godine, Narodne skupštine Srbije, prihvaćeno je stanovište izneto u pravnoj teoriji o neophodnosti uvođenja odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Samim tim, prihvaćeno je stanovište da je uspostavljanje takve odgovrnosti moguće i potrebno, kako radi kriminalno političkih razloga tako i radi usaglašavanja sa pravni standardima sadržanim u mnogobrojnim relevantnim međunarodnim dokumentima kao i radi ujednačavanja sa već postojećim zakonodavstvom u državama članicama Evropske Unije.