Zakon o obligacionim odnosima u čl. 154 propisuje da je onaj koji prouzrokuje drugome štetu dužan da istu naknadi, osim ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice,. Dakle, ukoliko onaj koji prouzrokuje štetu, dokaže da je štete nastala bez njegove krivice, neće biti obavezan da nadoknadi štetu.

Prouzrokovana šteta je izvor obligacija, izvor obaveze. Obaveza nastaje zbog štetnog događaja nastalog bilo na imovinskim, bilo na ličnim dobrima. Štetni događaj je incident i centralno pitanje je ko treba da snosi imovinskopravne posledice. Svrha odgovornosti za štetu je reparacija tj. naknada štete koja je pričinjena. Cilj je postaviti oštećenika u istu onu imovinskopravnu poziciju u kojoj bi on bio da nije bilo štetnog događaja. Cilj nije da se oštećeni preko toga obogati niti da se dobije naknada štete. No, kada je u pitanju nematerijalna šteta, cilj je satisfakcija. Naime, to podrazumeva da oštećeni dobije naknadu kako bi pribavio dobra da bi lakše podneo nematerijalnu štetu i tu nema govora o kompenzaciji.

Obaveza nadoknade štete, dospeva od momenta nastanka, a od momenta prestanka štete, ako se šteta događa u jednom dužem vremenskom intervalu.

Nadalje, treba napraviti razliku izmenju:

  1. mateijalne štetekoja nastaje na materijalnim dobrima (predmeti, stvari) i
  2. nematerijalne štetekoja pogađa nematerijalna dobra (npr. čast, život, zdravlje).

Šteta se najčešće manifestuje kroz umanjenje tuđe imovine i tada se naziva običnom, stavarnom štetom. Moguće je da šteta nastatne i kroz sprečavanje uvećanja imovine kada se naziva izgubljenom dobiti. Za potraživanje izgubljene dobiti neophodno je da se sama dobit nije ostvarila, da se taj neostvareni dobitak mogao osnovano očekivati ili da se prema nekom posebnom toku stvari može očekivati dobit. No, u praksi je najčešće problem dokazati eventualnu izgubljenu dobit.

Naknada štete koja je materijalna se javlja u dva vida kroz novčanu nadoknadu i naturalnu restituciju tj. kroz vraćanje oštećenog dobra u ono stanje u kojem je bilo pre nastanka štete. Zakon o obligacionim odnosima daje prednost drugom vidu naknade štete. Međutim, sudska praksa daje prednos novčanoj nadoknadi štete kao vid naknade materijalne štete. Naknada štete u vidu novca se daje u slučajevima kada nije moguće uspostaviti ranije stanje, kada sud smatra da nije nužno uspostavljanje ranijeg stanja ili kada oštećeni zahteva da mu se naknada isplati u novcu, što je u praksi najčešća situacija. Sud može da odbije zahtev oštećenog ako okolnosti slučaja to nalažu. U slučaju propasti stavari usled više sile oduzete na nedozvoljen način odgovorno lice dužno je dati naknadu u novcu. Isto tako, naturalna restitucija se najčešće vrši kroz popravku stvari ili zamenu uništene ili oštećene stavri novom stvarju iste vrste i kvaliteta. Sud izuzetno može dosuditi da oštećeni plati manju naknadu od iznosa štete ukoliko šteta nije učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom, a štetnik je slabog imovnog stanja te bi ga isplata pune naknade štete dovela u loše materijalno stanje. Kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može odrediti visinu da naknada štete bude prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika. U tom slučaju radi se o afekcionoj vrednosti stvari koja se posmatra kroz emocionalnu vezanost za stvar koja je uništena ili oštećena.

Kada je reč o materijalnoj šteti povodom smrti nekog lica ili telesne povrede ili oštećenja zdravlja, ta sama smrt ili telesna povreda ili oštećenje zdravlja nije šteta za koju se traži materijalna naknada, već se ta naknada traži za štetu koja nastaje usled tih događaja. Kada neko prouzrokuje nečiju smrt dužan je naknaditi uobičajene troškove njegove sahrane. Na tu vrstu naknade štete ima pravo onaj ko je sahranio umrlo lice. To je najčešće srodnik, ali ne mora tako biti. Postavlja se pitanje šta su to uobičajeni troškovi i sudska praksa određuje da su to podušja i pomeni, nadgorbni spomenici i obeležja. Međutim, sudska preksa ne priznaje troškove za izgradnju velikih i skupocenih nadgrobnih spomenika koa uobičajne troškove.

Naknada štete je moguća i kada neko povredi nečiji telesni integritet dužan je naknaditi troškove lečenja od zadobijenih povreda i druge potrebne troškove u vezi sa lečenjem, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad. Troškovi lečenja ne mogu da se kumuliraju sa isplatom koju oštećeno lice dobije od zdravstvenog osiguranja. Od odgovornog lica se očekuje da plaća novčanu rentu oštećenom ukoliko lice zbog nesposobnosti za rad trajno gubi zaradu ili nema mogućnost, delimično ili u potpunosti, daljeg napredovanja i usavršavanja.

Isto tako, lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja. To konkretno znači da ako baba pomaže školovanje svoje unuke i izgubi život tuđom krivicom, taj je dužan nastaviti sa pomaganjem oštećene dok je na školovanju. Ova naknada štete naknađuje se plaćanjem novčane rente i sud ima obavezu da ceni sve okolnosti konkretnog slučaja prilikom određivanja rente. Novčana renta ne može trajati duže nego što bi lice koje je umrlo verovatno živelo. To je faktičko pitanje koje određuju veštaci u svakom konkretnom slučaju. Sudska presuda kojom se utvrđuje dužnost plaćanja novčane rente ne mora nužno ostati neizmenjena, već u zavisnosti od okolnosti slučaja na zahtev oštećenog ili odgovornog lica iznos rente se može menjati. Primera radi, ukoliko je zbog pogoršanja zdravlja oštećenog neophodna operacija nakon donošenja presude, ta renta se opet može povećati.

Kada se radi o povredi časti, kao i kod iznošenja ili prenošenja neistina o nekom licu ili nečem drugom čime je prouzrokovana šteta nekome, u slučaju da odgovorno lice zna da je reč o neistini, nameće mu se dužnost da naknada štete bude izvršena materijalno u celosti. Sa druge strane, ako je saopštenje koje je nanelo štetu drugom učinjeno bez znanja da je ono neistinito neće odgovarati štetnik ako je imao u tome ozbiljan intetes on ili lice kome je saopštenje učinjeno. Pitanje ozbiljnog interesa je faktičko pitanje koje ceni od slučaja do slučaja.

Kada dođe do povrede prava ličnosti sud može narediti da se objavi presuda, ispravka iste i sve to na trošak štetnika ili da štetnik povuče izjavu kojom je povredu učinio, ili nešto drugo čime bi se mogla ostvariti svrha koja se postiže sprovođenjem naknade štete. To je način da se uklone povrede prava ličnosti.

 

        Naknada nematerijalne štete

Posebna vrsta štete je nematerijalna šteta i ona se manifestuje nanošenjem drugome psihičkog, fizičkog bola i straha. Naknada štete za teške telesne povrede, za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu, prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakon određuje krug bliskih lica povodom čije smrti se može tražiti naknada štete. To ne znači da druge ne boli ta smrt, ali zakonodavac je odredio krug lica striktno. Povređenom licu koje je trpelo fizičke bolove biće dosuđena naknada u visini koja zavisi od inteziteta i vremena trajanja tih bolova, a način utvrđivanja tih činjenica je veštačenje. Ako se u budućnosti pogorša zdravlje oštećenog lica to opravdava izmenu presude u smislu novih okolnosti. Psihička bol mora biti dovoljnog trajanja i intenziteta.

Kod naročito teškog invaliditeta pravo da se dobije naknada štete u novcu stiču i srodnici oštećenog lica zbog duševnih bolova koje trpe. Duševni bol usled teškog invaliditeta srodnika ne znači naknadu za negu, pa pravo i u ovom slučaju ne posmatra koga takav događaj stvarno boli, već određuje krug lica koji imaju pravo na ovu naknadu. Duševni bol se ceni i posmatranjem budućeg uticaja koje se može odraziti na oštećeno lice.

Duševni bol se posebno ceni kod krivičnih dela protiv polne slobode gde se oštećenom licu duguje pravnična novčana naknada. Naruženost se ceni ne samo prema tome kakvu ona reakciju izaziva drugih, već i na osnovu subjektivnog osećaja oštećenog lica. Sud ima u vidu i o kom delu tela se radi i da li je on poput npr. lica izložen pogledu drugih što bi moglo da izaziva duševni bol oštećenom.

Strah, kao razlog potraživanja nematerijalne naknade mora biti dovolje jačine i trajanja i da izazove poremećaje trajnije prirode. Strah jakog intenziteta može nastati primera radi prilikom ujeda psa. Nematerijalna naknada šteta se nadoknađuje uvek u vidu novčane nadoknade i to jednokratno ili u vidu novčane rente.

Na kraju, treba posebno naglasti da ce sud uzimati u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, i na osnovu istih i izvedenih dokaza doneti odluku, sa težnjom da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kojem bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *